Marsel Dišan-Neka bude dato (Etant donnes)

Marsel Dišan je ’’raspalio šamar’’ slikarstvu odbacujući ruku i oko slikara u korist uma (ne)umetnika. Otvara bezgraničan prostor u kojem sve može biti umetnost, a slika samo jedan slučaj u procesu stvaranja. Umetničko delo više nije rukotvoračka delatnost, već se premešta na konceptualnu ravan. 

 Neka bude dato (Etant donnes)  radio je u strogoj tajnosti u periodu od dvadeset godina od 1946. do 1966.  Kao takvo, ono je jedan od prvih primera 'instalacija', koje su kao žanr imale da procvetaju kasnije. Dišanovo poslednje delo je nastalo u skrovitom njujorškom ateljeu, u Četrnaestoj ulici, a završeno na drugoj lokaciji, u njegovom novom ateljeu u Jedanaestoj ulici. Za postojanje ovog dela do završetka nisu bili upoznati njegovi prijatelji i saradnici. Delo se sastoji od više elemenata:  starih drvenih vrata, crnog somota, opeke, drvene ploče, kože, metalne armature, ljudske kose, lampe na gas, poliranog stakla, linoleuma, sijalice i elektromotora. Dvokrilnim vratima je dodao dva otvora i ona potiču od većih vrata sa jedne španske kuće. 

Početkom 1969. godine, delo je prebačeno u Filadelfijski muzej, gde se nalazi jedna od najvećih kolekcija Dišanovog dela. Za njegovo sklapanje bila su potrebna tri meseca.

  Kada se priđe delu, najpre se vide samo dvokrilna vrata okružena starim ciglama. Provirujući kroz dve rupice na vratima, naše oko se usredsređuje na trodimenzionalnu konstrukciju, nalik muzejskoj diorami. Tu, na dnevnom svetlu, leži naga ženska figura na krevetu od  suvih grančica, skrivenog lica, sa raširenim nogama, otkrivajući svoje intimne delove. Njen genitalni predeo je bez dlaka. Ona u desnoj ruci drži visoko podignuto plinsku lampu. U pozadini se nazire šumski planinski predeo i  vodopad. Nije jasno da li je ženska figura živa ili mrtva. Njen stav nam govori da je sa njom postupano nasilnički, ili da je bila seksualno aktivna, ili jedno i drugo. Umetnik, kao u šahu, povlaci jedan pažljivo promišljen potez ,on posmatrača stavlja u ulogu voajera koji postaje kutija njegovih erotskih osećanja. On  ostavlja svoje poslednje delo kao testament gde otkriva svoje tajne koje su ga opsedale tokom životnog veka. On više nije živ da nosi odgovornost za svoje delo, niti za odluku publike da gleda kroz proreze. Neka bude dato  je work in progres koje postavlja metafizičko pitanje o besmrtnosti duše.

Fotografija preuzeta sa: https://www.flickr.com/photos/albinoflea/310107854

Fotografija preuzeta sa: http://www.nytimes.com/2009/08/28/arts/design/28duchamp.html?pagewanted=all&_r=0

Maja Ilić